Stajala je rame uz rame sa najvećim arhitektama Jugoslavije i sveta. Zna mnogo toga o zgradama na Novom Beogradu jer je učestvovala u njihovoj izgradnji. Vera Paunović i u 101. godini traga za knjigama koje nije pročitala.
Vera Paunović je sedmog jula proslavila stoti rođendan. „Tu valjda nema tajne, ne znam, valjda se i vi svi čudite“, kaže uz osmeh.
Kada je 1945. godine upisivala fakultet, prva želja bio joj je Hemijski, ali, umešao se budući suprug Milan.
„Izvadio me je iz tog reda i rekao: ‘Ti nećeš da studiraš hemiju, ti ćeš da studiraš arhitekturu’. Ja sam ta prva posleratna generacija koja se upisala na arhitekturu. Bila sam, onda se tako to obeležavalo – A206, to je bio moj univerzitetski broj, a bilo je 400 upisanih“, priča Vera.
Iako je diplomirala među prvima, i time pokazala da je suprug Milan bio u pravu, na posao je čekala sve do 1955. godine, kada je postala saradnica arhitekte Milorada Macure u Urbanističkom zavodu.
Prvi projekat bio joj je Narodna banka u Somboru, zatim štamparija preko puta Novog groblja, a onda i izgradnja posleratnog Novog Beograda.
„Ne radila, napravila! Ako tako može da se kaže. Taj Novi Beograd od prvog dana, ja i sad vidim one baruštine, one plovke i našeg fotografa Boru Zdravkovića“, objašnjava Vera.
Prema njenim rečima, Blok 3 bio je bez solitera.
„Imao je dve osmospratnice, imao je dečje obdanište, osnovnu školu i centar Mesne zajednice i imao je garažu“, navodi Vera i ističe da su tada arhitekte radile strogo po normativima – koliko zelenila po stanovniku, koliko stambene površine, kolike kvadrature treba da bude garsonjera, kolike dvosoban stan.
Oko sveta zahvaljujući arhitekturi
Bila je na specijalizaciji u Parizu 1970. godine. Jedina Jugoslovenka među dvadesetak arhitekata iz celoga sveta. Zahvaljujući svom radu, obišla je ceo svet.
„Nekad je bilo malo i bune zašto ja moram tako da idem. Primali su nas uvek gradonačelnici i ti koji su nadležni. Bila sam u Londonu, Parizu, Minhenu, Kopenhagenu, Berlinu, u Frankfurtu...“, nabraja Vera Paunović.
U penziji je skoro četiri decenije, ali, kako kaže njena ćerka Mirjana, ne staje.
O svemu govori uz osmeh, samo o sebi skromno. Redovno posećuje biblioteku i pronalazi knjige koje još nije pročitala. Najviše voli priče o Beogradu, čije je mnoge stranice, u stvari, i sama ispisala.
