Šta čekaš, kad ćeš da se UDAŠ? Ne pitam ni ja tebe "Što se NE RAZVEDEŠ", a život ti se RASPADA

 

Došla sam kući iz Beograda na par dana. U jedan bosanski gradić. Moj, pripadam mu jer je mene formirao kao ličnost. Zašto je to važno za dalji tok priče? Zato što je Bosna za mene ne država, nego filozofija. Topli i otvoreni ljudi, toliko otvoreni da im ni najmanji problem nije da te na sred hodnika dok se vraćaš iz prodavnice pitaju:

- Kono, kad si stigla, šta ćeš ručku danas?

Ako ne odgovoriš na to pitanje, za tebe će da se zalepe svi mogući osuđivački pogledi. Jer nije problem postavljeno nepristojno pitanje, nego tvoj "bezobrazluk" da se usudiš pa ne odgovoriš.

U jednom momentu tokom odrastanja shvatiš da ne moraš da odgovoriš, da možeš ljubazno da se nasmeješ i voziš dalje. Jer sebi postaneš važniji od te zloćudne salve osuđivačkih pogleda.

Problem dobija kulminaciju kada se igra nepristojnih pitanja i sramežljivih kiselih odgovora prebaci u tvoja četiri zida.

Slavska trpeza, pun sto hrane, stisnuti gosti koji sede pribijeni jedni uz druge, jedva uspevaju da iskobeljaju ruke na sto kako bi naboli nešto na viljušku, vruće im je i preznojavaju se što od masne hrane, što od rakije prepečenice. Ali te Tantalove muke uspeva da prebrodi gospođa koja me preko stola gađa pogledom tačno u čelo i onako preko zalogaja, sa blagim polusmeškom me pita:

- Lanči, ima li šta?

Odjednom nastaje muk. Deca prestaju da se smeju, gosti se ne bore da dohvate kolač preko stola, ispred zgrade se zaustavlja saobraćaj, trudnice obustavljaju porođaj na pola. Sve je stalo. Dvadeset pari očiju je uprto u mene. Čeka se odgovor.

- Pa ima teta Zoro, znate, sad sam u Beogradu, preselila sam se u novi stan, našla sam bolji posao, baš sam neki dan išla sa društvom na putovanje, bilo nam je baš fenome...

Prekida me Zora totalno nezainteresovana za moja silna nabrajanja, po njenoj proceni tako nevažnih stvari. Imam osećaj da joj je žao što je pustila niz vodu svojih 20 sekundi života i da su joj krvarile uši od ovog besmisla koji sam se usudila da izgovorim.

- Ma ne to, znaš ti na šta ja mislim... Ima li šta... Ono... Konkretno.

Naravno da sam od prvog njenog pogleda znala na šta cilja, al ne pustih je ovaj put da me satera u ćošak. Htela sam doslovno da joj stavim doznanja da nisam na "ti" sa tom njenom pričom, pa sam dodala:

- Misliš jesam li kupila stan? Nisam još al imam neke planove za par...

Mrtva tišina, Univerzum je stao.

Trčim do kuhinje, donosim rakiju, točim Zori pa sebi i nazdravljam. 

- E nek nam bude srećno ovo okupljanje. A Vi ćete znati teta Zoro. Objaviću na radiju kad bude to "nešto".

Salivam u grlo rakiju. Na eks. 

- Uuuuh, dobra, 50 gradi. Prava mučenica.

Kad sam rekla mučenica mislila sam na rakiju. Al veća sam mučenica bila ja. Makar za Zorin pojam.

Naučila sam da ovakve situacije hendlujem i peglam. Dok jednom ne puknem. A nisam želela. Jer ko sam ja da Zoru budim iz njenog sna? Svako čuje ono što želi i za šta je spreman. A ovde nisu spremni da život gledaju mimo svojih okvira. Ja ću, ipak, njihovo da poštujem.

Naravno, posle te prve uvodne Zorine bombe, promalja se neka rendom žena iz "ženećeg" dela sobe koja već direktno, kao da mi citira recept za besmrtnost, nastavlja sagu sa "dobronamernim savetom".

- Čula sam da si raskinula, sad kad se svi tvojih godina žene i udaju. Znaš, trebaš, draga, da misliš o budućnosti, ističe ti biološki sat...

Au Koviljka, Sunce ti žarko. Sad si mi otkrila da je Zemlja okrugla i klanjam ti se do poda.

Ističe.

Mi.

Biloški.

Sat.

Potežem za drugom čašicom rakije i objašnjavam sebi da treba da zaćutim. Bolje ja jedna nego njih dvadesetoro da sluša mene kao ljutog protivnika dogmi, ega, posedovanja, prisvajanja, udavanja po svaku cenu da bih razmišljala o svom biološkom satu, bolje da se zabavim rakijom nego da pokrenem priču koju ne mogu da svare.

Rakiju već sad gutam kao vodu i tu otvaram Pandorinu kutiju. Počinjem sa iznošenjem svoje demagogije za koju sam znala da im se neće svideti. Ali Gospodo, tražili ste, slušajte!

Prvo, nepristojno je.

- Znaš, teta Zoro, kad smo čuli da te suprug bije, a da ti svesno ostaješ sa njim jer kažeš da ga voliš, ja te nisam pitala "Što se ne razvedeš" jer sam smatrala da je nepristojno i da si ti kao punoletna osoba odgovorna za svoj život. To isto očekujem i od tebe. Izgleda da te više brine "Ima li šta kod mene" nego kako da središ svoj životni nered. Možda ne želim, možda neću, možda mi je sad nešto drugo u planu, možda sad radim na tome, možda ne želim da delim sa tobom. Uopšte me ne zanima što nemaš lošu nameru i što brineš za moje dobro, od tebe očekujem da kontrolišeš svoje niske porive. Molim te da povedeš računa šta izlazi iz tvojih usta, jer si za to odgovorna lično ti.

Drugo, popij Zoro!

- Bolje je da uzmeš još jednu čašicu rakije, dozvoli da nam bude zabavno i da se veselimo, možda nećemo imati drugu priliku. Neka nam bude važnije da budemo srećni nego šta ja čekam i kad ću da zadovoljim koncept - "staviti kvačicu na listu - top 30 stvari za koje Zora smatra da treba da se urade do kraja mog života".