Amerikanka Lindzi Armstrong danas je mama tri divna, zdrava dečaka... No, prva trudnoća i porođaj bili su obojeni brigom i teskobom, a do poslednjeg trenutka nije znala d ali će njen sinčić uopšte preživeti.
Njenu priču prenosimo u celosti.
Imala sam 22 godine kada sam otkrila da sam zatrudnela na medenom mesecu. Samo dve nedelje nakon venčanja shvatila sam da mi menstruacija kasni, a one dve malene linije koje zaustavljaju dah pojavile su se na testu koji sam uradila samo jer mi muž nije dao mira, prenosi portal "Love What Matters".
Prva polovina moje trudnoće bila je onakva kakvu sam i očekivala. Imala sam celodnevne mučnine, vrtoglavica, talase vrućine, zatvor, hrana mi je bila odbojna... Ali nisam marila sve dok sam znala da moja prelepa beba raste iz dana u dan. U 16. nedelji otkrili smo da čekam dečaka. Muž i ja smo želeli sina i bili smo zaista uzbuđeni. Život je počeo da se razvija - suprug je napustio posao u vatrogasnoj službi, prodali smo svoj prvi dom, spakovali se i vratili se u tri sata udaljen moj rodni grad, kako bih bila blizu svoje porodice. Narednih 12 nedelja moj muž je neumorno tražio novi posao, ali i novu kuću i pripremali smo se za dolazak naše bebe na svet.
Otišla sam na pregled u 28. nedelji i da uradim neke rutinske testove. Ipak, ova poseta lekaru bila je drugačija. Moj doktor je zabrinuto gledao u moj trudnički stomak. "Tako ste sitni", rekla je. I bila je u pravu, moj stomak jeste bio mali, ali ja sam oduvek bila sitna žena.
"Koliko ste imali kilograma pre trudnoće?", upitala me je doktorka, a jasno sam videla njen zabrinut pogled.
U tom trenutku počela sam da shvatam neke stvari - pre trudnoće imala sam 52 kilograma, a sada sam smršala na 42. Zar trudnice ne treba da se ugoje? Doktorka je položila nežno ruku na moju nogu i rekla mi: "Sigurna sam da nije ništa. Neke bebe su jednostavno male. Ali, hajde da uradimo ultrazvuk za svaki slučaj".
Izašla sam u čekaonicu i zgrabila muža kako bi ušao sa mnom u salu za ultrazvuk. Izgledao je tako zbunjeno, ali ubrzo sam mu objasnila kako stvari stoje i uverila ga da je doktorka rekla da nije ništa problematično po sredi. Ali kada sam videla lice ultrazvučnog tehničara, shvatila sam da ipak jeste nešto... Nešto nije bilo u redu sa mojom bebom.
Doktorka nas je kasnije obavestila da se naš dečak ne razvija kako treba. "Postoji problem sa protokom krvi između placente i vaše bebe. Pupčana vrpca ne radi kako treba", objasnila nam je.
Iskreno, ne sećam se dobor tog trenutka. Sećam se da je pričala, da sam držala muža za ruku, da je on odgovarao na pitanja, ali zapravo ništa nisam čula. Tek kada smo stigli kući, muž je pokušao da mi objasni šta se dešava sa našim sinom.
Pupčana vrpca je davala našem sinu hranljive materije, ali ne u dovoljnoj meri. Hranljive materije su mu išle pravo u glavu. Njegova glava je imala 28 nedelja, ali je njegovo telo gladovalo i jedva da je stiglo do 22. nedelje. Poslati smo kod doktora specijaliste.
Pokušala sam da ostanem mirna, da kažem sebi da je to nešto što lekari mogu da poprave ili da je to nešto što ja mogu da popravim. Odmaraću se u krevetu, kupati u toploj kupki, uzimati neke druge vitamine. Uradila bih bilo šta.
Doktor specijalista bio je najljubazniji čovek i smirio me, posle susreta sa njima pomislila da možda nije sve toliko crno. Nadala sam da će pomoći našoj bebi.
"Pokušaćemo da mu damo još dve nedelje i onda ćemo vas poroditi", rekao mi je uz osmeh.
Bila sam zbunjena. Onda sam shvatila šta to zapravo znači i moje srce je na trenutak stalo. Doktor nam je zapravo rekao da ako naš sin ostane duže u materici, rizikujemo da se protok krv preko pupčane vrpce prekine i tako ga ubije. Ali ako se prerano porodim, rizikujemo komplikacije sa nerazvijenim plućima, nerazvijenim srcem... Mogli bismo da dobijemo bolesnu bebu koja bi takođe mogla da umre.
Ako ga ostavimo unutra, rizikujemo njegovu smrt. Ako ga izvadimo prerano, rizikujemo njegovu smrt. Svaki dan je bio lutrija - da li će pupčana vrpca prestati da radi, ali je svaki dan bio i blagoslo - jer je našem sinu davao veće šanse da preživi kada se rodi.
Uz puno molitve, vere i ljubavi moj muž i ja poverili smo brigu o svom sinu u Božje ruke i ruke lekara i rešili da se podvrgnem carskom rezu u 31. nedelji trudnoće.
Sinu smo dali ime Nijalon, što znači šampion, i to je bilo prikladno ime za njega. Sa glavom bebe od 30 nedelja, a telom bebe od 26 nedelja, rečeno nam je da neće zaplakati pri rođenju, ali ipak jeste. Takođe nam je rečeno da se neće imati ni jedan kilogram, ali ipak jeste - imao je jedan kilogram i 50 grama kada se rodio!
Moj slatki sin bio je borac od samog početka. Kada sam ga prvi put videla, 24 sata posle rođenja, bila sma šokirana time koliko žica i cevi može da se poveže sa jednom malom bebom. Mojom malom bebom.
Četiri dana nisam mogla da ga držim, ali petog moje srce samo što nije prepuklo od radosti kada sam ga prvi put uzela u ruke. Moje divno, čudesno dete bilo je tako savršeno i nikada nisam bila srećnija, iako satima nisam radila ništa osim što sam sedela mirno i osećala kako mi diše na grudima.
Sedam dana kasnije, doktor mi je prišao i trideset minuta razgovarao sa mnom o tome kako je moj sin veoma bolestan i da ne treba da zavaravam sebe da će odrasti u zdravo dete. Rekao mi je da većina beba te veličine dobija infekciju u crevima opasnu po život. Rekao mi je da po pravilu takve bebe ne napuštaju bolnicu.
Ostavio me je sa uverenjem da će moja dragocena beba umreti u toj bolnici. Da nikad neću moći da je odvedem kući. Da neće moći da spva u svom krevetu. Da ga nikada neću čuti kako mi kaže: "Volim te". Pomislila sam da sam poludela, da doktor ne može da bude toliki pesimista, toliko oštar, tako okrutan. Ali moja majka je bila sa mnom i čula je isto što i ja. Nažalost, nisam čula pogrešno.
Ali posle tog dana, prestala sam da premotavam taj užasan razgovor u mislima. Imala sam mir koji mogu da pripišem samo Bogu. U srcu sam znala da će moj sin biti dobro. Osećala sam to svakim delom svog bića.
Da skratim priču, taj isti doktor je, nažalost, ostao na slučaju našeg sina. Dok ga je deo mene mrzeo, deo mene je uživao u njegovim dolascima. Jednom je svratio i rekao da Nijalon neće uspeti da održi svoju telesnu temperaturu u nedeljama koje dolaze. Narednog dana Nijalon je prebačen iz inkubatora u bolničku sobu i temperatura mu je bila stabilna. Svakog dana doktor je predviđao loš scenario, ali se našem sinu uvek dešavalo suprotno, sve ono što je doktor rekao da neće.
Posle 54 dana na intezivnoj nezi, naš sin je otpušten iz bolnice, srećan i zdrav.
Danas, nekoliko godina kasnije, on je najzdravije dete koje sam ikada upoznala. Nikada nije bio čak ni prehlađen. On je tako inteligentan, zabavan, pun ljubavi. Da ste tog dana sedeli pored doktora, pomislili biste da će se Nijalonova priča završiti sahranom. Toliko toga sam naučila od svog sina, ali jedna lekcija je bila najupečatljivija - doktori nisu uvek u pravu. Doktor nema poslednju reč, Bog je ima.
