NAJVEĆU ŽRTVU DALA JE ZA SRBIJU Sprsku princezu Oliveru odveli su u SULTANOV HAREM, a njena SMRT je i dalje misterija!

Olivera Lazarević je bila najmlađa ćerka kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice. U svojoj mladosti ona je provela dvanaest godina (1390-1402.) u haremu osmanskog sultana Bajazita I, kao zalog miru između porodice Lazarevića i Osmanskog carstva, a jedno vreme i u zarobljeništvu mongolskog emira Tamerlana, kao zatočenica nesrećnih okolnosti nakon Angorske bitke 1402. godine.

Rođena je oko 1373. kao najmlađa ćerka kneza Lazara i kneginje Milice, čukununuke Vukana Nemanjića. Imala je četiri starije sestre Maru, Jelenu, Draganu i Teodoru i dva brata Stefana i Vuka.

Naime, posle Kosovske bitke Srbijom je, u ime maloletnog kneza Stefana Lazarevića, vladala kneginja Milica. Ona je ovaj teški vladarski i majčinski teret odluke o vazalstvu Turcima i davanju Olivere u harem podelila sa preživelim plemstvom i crkvenom jerarhijom. Tako je konačnu odluku o slanju Olivere u sultanov harem doneo Državni sabor, krajem 1389. godine.

Pored slanja Olivere Bajazitu, Lazarevići su se obavezali i na vazalne obaveze prema Osmanlijama koje su podrazumevale plaćanje godišnjeg danka i redovno izvršavanje vojnih obaveza. Prema predanju, put iz rodnog Kruševca ka Drenopolju srpski narod je Oliveri posuo ružama, a svuda se moglo čuti "Alal vera, Olivera!"

 

Kneževićima, Stefanu i Vuku, bilo je to prvo vazalsko putovanje na poklonjenje novom gospodaru. Harem se nalazio u tadašnjoj evropskoj prestonici Osmanlija, u Drenopolju (Jedrenu), na reci Marici, oko 250 kilometara istočno od Kruševca. Oliverina sudbina za trenutak je promenila tok istorije njenog naroda. Nije bila ni prva hrišćanka, ni prva plemkinja u tom haremu.

Prema navodima, nijedna sultanija pre Olivere, koja nije prešla u islam, nije uspela da postane toliko uticajna. Olivera je bila "dovoljno mudra da zna do koje granice sme da ide i šta može da dobije". Njene želje nisu prerastale u hirove i neuočljivo se mešala u političke događaje. Za svoju porodicu "umela je da izbori šta se moglo".

Odlazak u Bajazitov harem i novo životno okruženje bili su stresni i surovi za nju.

Na njenoj strani su bili prirodna snalažljivost, karakter, obrazovanje i vaspitanje. To joj je pomoglo da se lakše uklopi i brže prilagodi uslovima haremskog života. Malobrojni pisani izvori iz tog doba otkrivaju da je Olivera s vremenom stekla poseban položaj i snažan uticaj na Bajazita.

Među stotinama žena u haremu Olivera je postala jedna od četiri sultanove zakonite žene — kadune. Vremenom se između njih dvoje ipak rodila ljubav. Prema postojećim izvorima Olivera je bila vanredno lepa i imala je veliki uticaj nad strastima odanog Bajazita i uspela da i u sultanskome haremu održi prvo mesto, i da zadobije i održi ljubav besnog Bajazita. Svoje mesto u haremu i sultanovom srcu ona je često koristila da pomogne svome napaćenom narodu i državi.

Za sve vreme boravka u haremu Olivera je ostala u pravoslavnoj veri. Posle bitke kod Angore (Ankare) 1402, gde je tatarski emir Tamerlan naneo težak poraz Osmanlijama i zarobio sultana Bajazita, zarobljeništva je dopala i Olivera.

Prema osmanskoj tradiciji, Bajazit je 8. marta 1403. u tatarskom ropstvu na kraju izvršio samoubistvo zbog sramote koja je bila nanesena Oliveri. Olivera je oslobođena iz zatočeništva tokom 1403. zahvaljujući poslanstvu koje je njen brat Stefan Lazarević, sada već despot, poslao Tamerlanu.

Vratila se u Srbiju 1403. godine i nešto kasnije se trajno nastanila na dvoru svoga brata despota Stefana u tadašnjoj prestonici Beogradu. Sve do njegove smrti, bila mu je verni pratilac, drug i savetnik, podstrekač i tešitelj. Princeza Olivera nije se više udavala i nije imala potomaka. Poslednji put ona se pominje u dokumentima iz 1443. godine. Smatra se da je umrla posle 1444. godine i ne zna se gde je sahranjena.

Film o životu prince olivere snimljen je 2013. godine.