Kretao se četveronoške i režao: Tragičan kraj dečaka koji je rastao sa vukovima

U proleće 1988. godine, grupa lovaca u istočnoj Bosni naišla je na neobičan prizor. Usred šume, na tromeđi Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore, među čoporom vukova, ugledali su dečaka koji se kreće četvoronoške i ispušta zvuke slične režanju.

su brzo oterali, a dečaka, raščupanog, izgladnelog i prekrivenog modricama, poveli sa sobom. Tako je počela priča o Harisu Pućurici, dečaku-vuku iz Bosne.

Pronalaženje i prvi koraci ka civilizaciji

Lovci su dečaka prebacili u kamion i odvezli u civilizaciju. Kada je stigao, dečak nije mogao da govori, ne zato što nije želeo, već zato što nije znao kako. Bio je potpuno nepoznatog identiteta i porekla, pa su mu lovci dali ime Haris i prezime Pućurica. Prebačen je nadležnim vlastima koje su ga odvele na resocijalizaciju u Beograd, daleko od znatiželjne javnosti.

Pokušaji socijalizacije

U Beogradu su stručnjaci pokušali da socijalizuju dečaka. Haris je imao desetak godina, ali je izgledao mnogo starije zbog teških uslova u kojima je živeo. Bio je visok, krupan, sa plavom kosom i očima, ali sa ozbiljnim zdravstvenim problemima poput hronične upale sinusa. Nije znao da hoda u cipelama i često je padao zbog problema sa ravnotežom.

Dragan Rolović, mladi staratelj u Centralnom prihvatilištu za decu i omladinu, dobio je zadatak da radi sa Harisom zbog svojih inovativnih metoda i dobrih rezultata. Rolović se seća da je Haris u početku odbijao da spava u krevetu, birajući stolicu ili pod, a hranu je čuvao i jeo sa poda, ne podnoseći kuvanu hranu.

"Jeo je s poda, čuvajući hranu, sa obe ruke obavijene oko tanjira. U prvim mesecima, nije podnosio kuvanu hranu, a deca su nam prijavljivala da iz kante za smeće izvlači kosti s ostacima sirovog mesa"

Napredak i adaptacija.

Iako je napredak bio spor, Haris je postepeno počeo da se prilagođava. Naučio je osnovne higijenske navike, kako da koristi umivaonik i četkicu za zube. Pod zaštitom Žike, najjačeg dečaka u domu, Haris je naučio kako da uredi krevet, drži olovku, koristi metlu i lopatu, i kako da se ponaša prema drugima.

Tragika odlaska

Nažalost, ratna dešavanja početkom 1990-ih prekinula su Harisov put ka socijalizaciji. Krajem 1992. godine, zbog rata, deca su vraćana u republičke centre iz kojih su potekla. Haris je vraćen u Bosnu, ali njegova sudbina ostala je neizvesna. Prema pričama, ponovo se povukao u šumu, ali ovaj put obučen u vojničku uniformu. Govorilo se da je stradao od slučajnog metka.

Nasleđe dečaka-vuka

Haris Pućurica,

, nije doživeo punoletstvo. Njegova priča poslužila je kao inspiracija za igrani film "Ničije dete", koji je osvojio tri nagrade na Venecijanskom filmskom festivalu. Iako je njegov život bio kratak i tragičan, Harisova priča ostaje snažan podsetnik na surovost rata i granice ljudske izdržljivosti.

Njegova priča o dečaku kojeg su odgajali vukovi ostaje kao simbol borbe za preživljavanje i težnje za pripadanjem zajednici, uprkos svim nedaćama.