Za Nataliju Dalecku prvi porođaj bio je noćna mora. Imala je 20 godina i čvrsto je verovala da je rađanje prirodno kao i disanje. Šta učiniti sa telom da joj se sin rodi brzo, lako i bezbolno, osećala je intuitivno.
- Sve dok je bilo do mene kako će teći porođaj, sve je bilo u redu. Bila sam sama sa disanjem i kontrakcijama. Niko me nije uznemiravao jer su se pored mene porađale još dve žene. Bila sam potpuno raširena za manje od tri sata, ali stvari su ipak krenule naopako. Rođenje mi je jednostavno oduzeto. Kad su počele kontrakcije, oko mene se pojavila gomila ljudi u belim mantilima. Doktor se našalio da „dete rađa dete“, a onda je, trećom obilno kontrakcijom, celom telesnom težinom mi je zabio lakat u stomak - seća se gospođa Natalija.
Doktor je upotrebio Kristelerov manevar, kontroverzni akušerski manevar o kome stručnjaci imaju radikalno različita mišljenja: njegovi protivnici smatraju da je pritisak na matericu tokom porođaja neprihvatljiv i zaključuju da je njegova upotreba kažnjiva, dok prema drugima ovaj manevar smanjuje rizik od komplikacija tokom vaginalni porođaj i dobar je kao i svaka druga akušerska procedura.
Gospođa Natalija se seća da je veoma loše „istiskivala“ bebu iz materice.
- Ostala sam bez daha i imala sam osećaj da sam godinama bila u boksu za porođaj. Kao da to nije bilo dovoljno, moj sin mi nije pokazan. Takođe su me zamolili da ne budem previše emotivna i da ne plačem. Bebu sam prvi put videla tek posle 15 sati. Zatim su mi je donosili svaka tri sata po 15 minuta.
Mali je sve vreme spavao i nije hteo da sisa.
- Dok mi nije mleko krenulo dobila sam mastitis. Osim toga, bila sam zaražen stafilokokom, zbog čega ožiljak nije zacelio. Imala sam groznicu. Prebačena sam na drugo bolničko odeljenje i moje postojanje je zaboravljeno. Bila sam potpuno izolovana od deteta - priseća se žena.
Posle tri nedelje zatražila je da joj sina puste kući. I tek tada ga je mogla videti u svom svom sjaju. I sama je htela da ga presvuče u kućnu odeću i da ga preda snaji.
- Tada sam bila hrabara. Smireno sam prihvatila sve što se dogodilo. Danas znam da sam bila unakažena ne samo po telu već i po duši - kaže ona.
Pravo je čudo što smo živi
Žena je tek s vremenom shvatila da su joj okolnosti porođaja otežale da bude nežna sa svojim detetom. Osećala se ozbiljnom i hladnom majkom. I premda se na svršen način brinula o svom sinu, smatrala se degenerisanom majkom. Krivila je sebe za to.
- To je bila depresija , postporođajna trauma. U to vreme, nepoznata pojava, o njoj nije bilo pomena. Naravno, brinula sam se o bebi, hranila je, oblačila, ali zaboga, nisam osećala ništa prema njemu! Ovo je teška tema, o tome smo morali da razgovaramo samo jednom kada je naš sin imao 30 godina. Tada je od mene saznao da sam zbog postporođajne depresije imala misli o samoubistvu i da sam skoro skočila sa prozora našeg stana na sedmom spratu. I da je čudo što smo oboje živi - analizira.
Godinama kasnije, pitala je druge žene kako se osećaju prema svojoj deci, kako razumeju svoje majčinstvo. I toplina o kojoj su mnoge pričale, kao mlada majka nije je osetila. Došlo je tek sa drugim detetom.
- Ovog puta sam imala kontrolu. Nisam dozvolila da mi neko zezne porođaj, da mi ga oduzme. Nisam bila tako ljubazna kao prvi put. Prilično lukava, odlučna. Bukvalno sam šarmirala babice pričajući priče iz svog života. Zatom sam se toliko brzo porodila da doktor nije imao vremena ni da dođe, a posle izvesnog vremena sam prisilila medicinsko osoblje da me odvedu ćerki. Bez obzira na to, dojila sam je na zahtev i grlila je koliko sam htela, iako u to vreme u porođajnim sobama to nije bilo tako kao danas - kaže ona.
Ona takođe deli svoju ličnu priču o porođaju.
- Ako žena pita, pričam o svojim iskustvima. Ne da damo primer, već da pokažemo koliko je vreme porođaja individualno i višestrano. Više puta su moje priče dočekane sa uzdahom olakšanja i rečima: - Kako je dobro što si mi ovo rekla. Zato što sam mislila da sam samo ja toliko nedostojna da posle porođaja ne osećam ništa prema svojoj bebi - rekla je Natalija koja ne prestaje da podiže svest o porođaju.
