Kejti objašnjava da je dan kada je saznala da je trudna bio dan koji nikada neće zaboraviti. Naravno, bila je uplašena, jer je imala samo 18 godina. Ipak, bila je i veoma uzbuđena. Još od malena je maštala da bude majka. Nažalost, i ona je bila podjednako ispunjena strahom. Bila je u te[koj i nasilnoj vezi i nije bila uopšte finansijski stabilna. Ipak, mislila je da bi ih ova beba mogla spojiti.
Na dan pregleda, Kejti je prštala od uzbuđenja. Jedva je čekala da sazna pol svoje bebe i već je imala pripremljena dva imena u zavisnosti od toga da li su dečak ili devojčica. Ona i njen dečko pokupili su Kejtinu mlađu sestru da ih otprate u bolnicu na veliko otkriće. U početku je sve delovalo normalno.
Medicinska sestra je rekla Kejti da će se odmah vratiti, zbog čega je Kejti počela da paniči još više nego što je već bila. Doktor je tada ušao u sobu i obavestio Kejti da stvari ne samo da ne izgledaju dobro, već izgledaju i prilično loše. Ljubazno je zamolio Kejtinu sestru da napusti sobu. Tada je obavestio Kejti i njenog dečka da ne mogu da vide i ruke ili noge.
„Moj doktor nam je rekao da će zakazati pregled kod specijaliste kako bi potvrdili šta su videli ili... nisu videli na ultrazvuku. Zatim su nas ispratili.
Došao je specijalistički pregled i sasvim sigurno su potvrdili da beba nema ruke i noge. I ne samo to, već nije bilo načina da se utvrdi da li mozak pravilno funkcioniše i da bi bebini organi mogli otkazati ubrzo nakon porođaja.
Njen dečko je molio Kejti da abortira ako specijalista potvrdi da je beba bez udova. Kao porodica, to je ono za šta su se odlučili. Kejti se, međutim, osećala apsolutno užasno zbog toga. Bila je potpuno uništena pri pomisli da nikada neće sresti svoje dete.
Kejti je tada pokušavala da se distancira od svoje bebe kako bi je lakše pustila. Tata ju je pozvao na izlet na plažu da bi joj možda pomogao da se opusti. Dečko joj je rekao da ne ide, plašeći se da će njen tata pokušati da promeni mišljenje o abortusu. Rekao joj je da će raskinuti s njom ako ode. Rekao joj je da će, ako prođe kroz trudnoću, biti samohrana majka sa deformisanom bebom koju niko drugi nikada neće želeti ili voleti. Odlučila je da ipak ode. Kejti je morala da se opusti i da bude daleko od toksičnog dečka i njegove porodice. Otišla je na bazen sa svojim bratom gde su upoznali još jedan par sa bebom otprilike u isto vreme kada i Kejti.
Po povratku sa izleta na plažu, razgovarala je sa mnogim članovima svoje porodice, govoreći im kako oseća i bol koji je osećala kada je razmišljala o abortusu. U tom trenutku je odlučila da zadrži bebu. Čak i ako ne preživi mnogo posle svojih prvih nekoliko dana, kao što su lekari rekli da je moguće, ona će ga barem tada upoznati i zagrliti.
Bivši je neprestano zvao moleći je da zakaže još jedan termin za abortus. Pokušao je da manipuliše na svaki mogući način, ali ona nije popuštala. Konačno, preselila se da bude bliže mami kada je beba stigla i dalje od njega. 2. oktobra 2013. rođena je beba Kamden. Iako nije imao udove, bio je savršeno zdrav. Od tog dana, gledala ga je kako uči da radi stvari za koje nikada nije mislila da su moguće, kao što je bojanje, pere zube ili se sam penje uz stepenice. Takođe je upoznala divnog čoveka koji je s ljubavlju i voljno preuzeo ulogu oca Kamdenu.
Sada je Kamden stariji brat četvoro mlađe braće i sestara. Kejti je toliko zahvalna što nikada nije prošla kroz taj abortus. „Kamden je promenio moj život na najbolji mogući način“, rekla je Kejti. „Pokazao mi je moju snagu kroz svoju. Pokazao mi je da te ljubav može prevesti kroz svaku prepreku. Naučio me je da imam glas, da je GLAS i ČUJE se i da njime mogu pomoći drugima. Naučio me je da nikada ne odustajem, čak i ako se osećam kao da ne mogu više
