Otišao je neočekivano. Bez oproštaja. Ostavio je iza sebe suprugu, koja je tada imala 30 godina, i njihovo dvoje male dece. On je imao 35. Živeli su u mojoj kući osam godina. Pomagala sam im. Podmetala leđa, trpela stvari koje ne bih ni od rođene sestre.
Pokušala je da me odobrovolji
Nakon sahrane, kad su se svi razišli, pogledala sam je i rekla: „Moraš da ideš odavde. Ovo više nije tvoj dom. Moja kuća nije besplatan pansion, ne mogu da te izdržavam.“
Gledala me je bez reči. Ni suza, ni odgovor. Samo tišina. Pomislila sam da je razumela. Da će spakovati stvari i otići. Ali umesto toga – kasnije sam pronašla poruku. Pokušala je da me pridobije, da me dotakne tamo gde sam najslabija. Pisala mi kako sam ja „sve što joj je ostalo“. Možda je to trebalo da me slomi. Možda sam nekad i želela da budem oslonac. Ali sada? Posle svega? Nisam imala snage. Nisam mogla da izigravam dobrotvorku više.
Shutterstock
Ne razume zašto sam to uradila. Ne razume da nisam više ista žena. Žena koja je čekala noću da se sin vrati kući. Koja je čuvala njenu decu kad bi ona nestala na nekoliko sati. Koja je kupovala, kuvala, brinula, kad su oni samo živeli.
Nešto u meni je zauvek umrlo
Sahranila sam svoje dete. I nešto u meni je umrlo zauvek. Plakala je preda mnom. Molila. Rekla: „A šta je sa unucima? Šta će biti s njima? Znaš da ne radim“. Pogledala sam je pravo u oči. I rekla: „Ne dugujem ti ništa. Sve sam radila zbog svog sina. Samo zbog njega. A njega više nema. Zato idi. Da imaš imalo dostojanstva, sama bi otišla. Ne bih morala ja da te teram.“
Ali nije otišla. Ostala je. U kući koja više nije dom ni za koga od nas. Ostala je bez imalo srama, bez poštovanja, kao senka prošlosti koje više niko ne želi da se seća.
A ja? Ja sam umorna. Od tuge. Od ljudi. Od života koji ne pita da li možeš, nego samo stavlja još jedan teret na tvoja leđa. U ovoj kući više nema života. Samo tišina. I sećanja koja ne donose utehu.
Video:
Možda vas zanima…
povezane vesti
