Virdžinija Oliver, poznata kao „Dama od jastoga“ iz Roklenda, fotografisana je 6. juna, na svoj 105. rođendan, dok pokazuje neke od knjiga i časopisa u kojima je bila predstavljena.
Postoji kasna slava – kao što je poznato, Morgan Frimen nije postao poznat do pedesete godine – a onda postoji „Dama od jastoga“, Virdžinija Oliver iz Roklenda, čiji je trenutak prepoznavanja došao kada je imala dvostruko više godina.
Oko svog 100. rođendana, dobi koju više od 99% ljudi nikada neće dostići, Oliverova je postala viralna, kako se danas kaže, kao najstariji ribar jastoga na svetu – i retka žena u tom poslu. Međutim, slava nije nešto što je Oliver ikada tražila. I dalje ne razume zašto je toliko pažnje privukla – ona vadi zamke u vodama oko Roklenda još od malih nogu tokom Velike depresije i jednostavno je nastavila sa tim.
„Volim da budem tamo napolju,“ rekla je u petak, 6. juna, na svoj 105. rođendan. „Moraš da budeš zauzet.“
Ribarstvo je jedan od najopasnijih poslova, a mnogi ljudi oko nje, uključujući i lekare, savetovali su je da prestane. Ali Oliver ignoriše njihove brige i kaže da ne vidi razlog da ovog leta ne izađe ponovo na vodu.
Virdžinija polako usporava kako ulazi u drugi vek svog života. Danas se kreće uz pomoć invalidskih kolica. Glas joj je slabiji, reči ređe. Ponekad se na trenutak udalji mislima ili uspava. Ali u drugim trenucima njene plave oči svetlucaju samopouzdanjem koje je održava sve ove godine. „Ne mislim da je to težak posao,“ rekla je za lov na jastoge. „Kažu da je težak, ali ja ga ne računam tako.“
Gotovo ceo vek, Oliverova nije bila poznata van Roklenda, gde i danas živi u istoj ulici u kojoj je odrasla. Ako je bila poznata po nečemu, to je bilo što je bila jedna od retkih žena u muškom svetu ribarstva jastoga.
Ali kada je svet saznao za nju, nije mogao da se zasiti ove male stare dame sa obale Mejna koja radosno vadi zamke zajedno sa sinom – koji je sam u osamdesetim, što ga čini impresivno dugovečnim ribarom.
U poslednjim godinama, sve tri velike američke televizijske mreže poslale su ekipe da snimaju njene pokrete koje je godinama vešto izvodila, mereći i sortirajući jastoge na svom brodu. Pratili su je i iz Australije, Nemačke, Grčke, Islanda i drugih zemalja. Prestižno britansko pomorsko društvo, uglavnom sastavljeno od veterana Kraljevske mornarice, primilo ju je za počasnog člana. Časopisi su je stavljali na naslovne strane. Njena priča ispričana je deci kroz dve slikovnice. A lična pisma divljenja i brojni pokloni stizali su od obožavalaca širom zemlje i sveta.
„Mislim da činjenica da je izabrala život ispunjen napornim radom na nečemu što voli pogađa mnoge – bilo da potvrđuje naše izbore ili nam daje priliku da živimo kroz nekoga drugog,“ rekla je Aleksandra Hinrihs, autorka jedne od dečjih knjiga „Dama od jastoga“. „A u industriji dugoj vekovima, pretežno muškoj, zaista je zadovoljstvo i inspiracija čitati o jednoj ženi – ženi starijoj od sto godina! – koja je odabrala ovu karijeru.“
Poput Beti Vajt u kasnoj karijeri, Oliverova je osvojila srca upravo jer je bila neočekivana pojava.
Priča je postala poznata u jeku pandemije, kada su vesti bile pune priča o preuranjenim smrtnim slučajevima, pa je vest o nekome ko više od jednog veka radi ono što voli delovala kao snažan lek, dodala je Hinrihs.
Oliverova ne obraća pažnju na to kako joj je slava promenila život. „Nikada nisam obraćala pažnju na to,“ rekla je.
Ipak, priznaje da joj prija kada je ljudi prepoznaju kao „Damu od jastoga“ u prodavnici ili na ulici. Prijateljski pozdravi i roditelji koji svojim mališanima ukazuju da su u prisustvu lokalne zvezde. „Nikada nisam mislila da ću se naći na naslovnoj strani neke knjige,“ složila se.
Oliverova je pokušavala da radi poslove koje su tada smatrali prikladnim za žene, poput sekretarice, ali je odjednom dala otkaz. Tog dana, kada joj je pokojni muž, ribar jastoga, došao kući ranije sa pecanja, objasnila mu je da od sada želi da radi na njegovom brodu. Brod je, ionako, nosio njeno ime, a ona je lovila jastoge još od osnovne škole. I tako je i bilo.
„Ona je šefica,“ govorio je pokojni muž, i to je i danas tačno.
Danas njen sin Maks, 82, vozi majku na intervjue, ali ostaje u senci da bi ona zasijala. „Nije me briga, sada je njen trenutak, ne moj,“ kaže o pažnji.
Maks ne misli da ima pravo da spreči majku da lovi. Kada ga pitaju kada bi trebalo da prestane, kaže da je to njena odluka. A kada će to biti? To je pitanje koje Virginija često dobija i na koje uglavnom odgovara: „Kad umrem.“
Ipak, zdravstveni problemi su je prošlog leta uglavnom držali podalje od mora, i nije sigurno hoće li ove godine opet izaći.
„Analogiija koju sam upotrebila u knjizi je da u njoj ima granita,“ rekla je Hinrihs. „Iskra, čvrstina, svrha i lepota dobrog granita sa mejnskih ostrva.“
Da Oliverova nije postala poznata van Roklenda, možda ne bi ni bila da nije Vejna Greja, bivšeg državnog zakonodavca, filmskog stvaraoca i lokalnog istoričara, koji je saznao za nju od prijatelja povezanog sa ribolovom u Owls Headu, dok je Virginija imala 99 godina i prepoznao je dobru priču.
Ona nije želela da deli svoju priču – i, kasnije je saznao, ignorisala je pozive novinara. Ali na kraju je Grej stupio u kontakt s njom preko zajedničkih prijatelja i ona je pristala da učestvuje u dokumentarcu koji je on producirao, što je dovelo do svega ostalog.
„Sve je tvoja krivica,“ našalio se Maks na račun Greja dok su sedeli na kauču tokom još jednog intervjua u Grejovoj kući. Ipak, ovaj intervju za Villager je bio prvi koji je imao na njen rođendan.
Grej nije samo ispričao priču, već je bio i pravi publicista koji ju je održavao u životu. Bio je jedina kontakt osoba za novinare koji su radili priču o „Dami od jastoga“, koordinirao je dolaske reportera iz drugih gradova, snimao i delio snimke svima kojima su bili potrebni.
Kada je NBC News došao na višednevno snimanje, njegov dom je za neko vreme postao njihova baza. Kada je došao CBS, obezbedio je prijateljski trem sa pogledom na Crescent Beach za intervju. A kad je jednom u Grejevom dnevnom boravku njegova ćerka požalila da ABC nije pokrio priču, njegov telefon je zazvonio sa pozivom producenta iz Njujorka, „skoro u isto vreme kad je to izgovorila,“ priseća se kasnije.
Vodio je urednu evidenciju svih Oliverovih intervjua, snimio kompilaciju na DVD, i arhivirao novinske članke, pisma, razglednice i druge predmete koje je dobijala. Čak je štampao razglednice da ona lakše odgovara svima koji joj šalju pozdrave.
„Čak i dok se sve to dešavalo i dok smo radili intervjue sa Australijom, Kanadom, Grčkom i drugim zemljama, mislim da nije shvatala koliko je zapravo poznata,“ divi se Grej. „Kada sam prvi put krenuo da pravim dokumentarac o njoj, nisam mogao da zamislim da će sve ovo ovako da se razvije.“
