Srbin Boško Brkić i Bošnjakinja Admira Ismić odlučili su 1993. da napuste ratom zahvaćeno Sarajevo i odu u neku obećanu zemlju gde bi nesmetano mogli da žive svoju ljubav i mladost.
Zajedno su bili još od Olimpijade u Sarajevu. Kada je počeo rat Boško je rešio da ostane… zbog nje, a Admira je rešila da pođe… zbog njega.
SVAKA ŽENA TREBA DA ZNA
BAKLAVA ČIZKEJK Fenomenalna poslastica od koje će vam poći voda na usta, za sve prilike
NEODOLJIVI KOLAČ SA PISTAĆIMA Osvežavajući desert kao osmišljen za proleće, bićete oduševljeni
AJMOKAC SA SPANAĆEM I PILETINOM Rapsodija ukusa u svakom zalogaju, za ručak koji se pamti
Najtužnija priča rata na Balkanu
Sunčanog 18. maja, dvoje mladih i zaljubljenih, zaputili su se ka naselju Grbavica, koje je tada bilo pod kontrolom Vojske Rrepublike Srpske, u želji da se domognu slobode. Oboje su imali po 25 godina. Unapred je preko posrednika bilo dogovoreno da nijedna strana ne zapuca dok Boško i Admira budu prelazili preko mosta.
Plan je bio savršen, a lepa slika budućnosti smešila se mladom zaljubljenom paru. Dok su, držeći se za ruke uz Amirino povremeno skakutanje i zajedničke osmehe, prelazili Vrbanja most, snajperski hici pocepali su sunčano sarajevsko nebo i obrušili se na simbole večne ljubavi.
Prvo je pao Boško i njegov život se odmah ugasio. Sledeći metak pogodio je Amiru dva koraka od njega. Teško ranjena devojka uspela je zadnjim atomima snage da dopuže do mrtvog Boška i priljubljena uz njega u zagrljaju ubrzo je izdahnula.
Tela nesrećnog para ležala su na Vrbanja mostu sedam dana, jer su međunarodne snage odbile da pomognu u uklanjanju tela, a nijedna zaraćena strana, iz straha od druge, nije smela da reaguje.
Konačno, sedmi dan je Vojska Republike Srpske sklonila tela. Sahranjeni su u Lukavici, ali su im tela 1996. godine, po želji Admirinih roditelja, prenesena na groblje Lav u Sarajevu. Blagoslov za ovu akciju dala je i Boškova majka.
“Kakva Julija, kakav Rome, niko se nije tako voleo”
Godinama se licitiralo sa imenima onih koji su ubili dvoje mladih. Nagađalo se i sa čije strane su došli smrtonosni rafali.
Iskaz bivšeg operativca bošnjačke tajne službe AID Edina Garaplije, dat u Tužilaštvu Sarajevskog kantona, za Boškovu i Admirinu smrt krivi pripadnike tajne muslimanske terorističke jedinice “Ševe”. Garaplija je za ovo ubistvo optužio Nedžada Herendu, koji je neko vreme bio šef “Ševa” i pripadnika ove jednice Dragana Šošića.
Istina je da istraga nikada nije sprovedena i da se sa sigurnošću ne zna šta se dogodilo. Za ubistvo “sarajevskih Romea i Julije” do danas niko nije odgovarao.
Ovu tragičnu priču o dvoje ljudi koji su stadali u želji da napuste grad u kom je bezumlje prevladavalo, prvi je svetu poslao američki novinar Kurt Šork, čija je želja bila da ga sahrane blizu groba Boška i Admire. Nakon što je i sam poginuo, tokom izveštavanja u Sijera Leoneu, deo pepela pohranjen je uz grobnicu nesrećnog sarajevskog para.
Godine 1994. CBS je snimio dokumentarni film “Romeo and Juliet in Sarajevo”.
Na kraju, baš kao u nekoj šekspirovoj tragediji, priča Boška i Admire pretočena je i u stihove. Na albumu Zabranjenog pušenja “Radovi na cesti” jedna pesma zove se jednostavno - “Boško i Admira”.
"Ma kakva Julija, kakav Romeo, niko se nije tako volio i niko nikad neće sve dok Miljacka voda teče”, kaže njen refren.
