Milan je doživeo veoma težak životni udarac, ali je svu bol pretvorio u snagu i vratio osmeh na lice!
Milan je doživeo jak moždani udar u 41. godini, nakon kojeg ga je supruga napustila, ostavljajući njega i troje dece. A onda je usledio neverovatan obrat.
SVAKA ŽENA TREBA DA ZNA
SARME IZ RERNE Slasne i preukusne, postaće vaš novi omiljeni način spremanja
CRVENI ROLAT Neodoljivo predjelo koje prvo nestane sa slavske trpeze, a ukusa koji priča priče
BAJADERA BOMBICE Omiljeni desert na drugačiji način, prste da poližete
Milan, poreklom s naših prostora, rođen je i živi u Sloveniji. Tamo je oženjen i osnovao svoju porodicu. Imao je skladan brak i troje dece. Međutim, u 41. godini doživeo je strašnu nezgodu koja mu je zauvek promenila život.
Celi je život radio na gradilištu. Od svoje osamnaeste godine provodio je dane pod užarenim suncem, noseći džakove cementa, mešajući beton i podižući zidove za tuđe domove, kako bi sebi obezbedio bolju budućnost. Nikada se nije stideo nijakog posla, sve dok je bio pošten.
Njegove ruke bile su ispucale od maltera, a leđa povijena od teškog rada. Ali nikada se nije žalio. Porodica i deca bili su mu snaga i vetar u leđa da ide dalje i sanja velike snove.
Živeo je u skromnoj kući na obodu Ljubljane sa suprugom Sanjom i troje dece – devetogodišnjom Ivanom, sedmogodišnjom Milicom i petogodišnjim Lazarom. Sanja je povremeno radila, uglavnom u prodavnicama, dok je većinu prihoda donosio Milan.
Njegova plata nije bila velika, ali dovoljna za pristojan život. Ništa im nije falilo, redovno su odlazili na letovanja i zimovanja, a Milan je bio uveren da će njegov trud jednog dana biti još bolje nagrađen.
Međutim, pre 14 godina, dok je radio na temelju nove zgrade, osetio je strašan bol u glavi i trnjenje ruke. Celo gradilište mu se okrenulo i samo je pao u pesak. Kolege su odmah pozvale hitnu pomoć, a lekari su odmah konstatovali – šlog.
Kad se probudio u bolnici, leva strana njegovog tela bila je gotovo nepokretna, a deo usana iskrivljen. Morao je ponovo učiti da hoda, koristi kašiku i izgovara reči. Svaki pokret bio je borba.
Sanja ga je posetila nekoliko puta, ali bila je drugačija. Povučena, hladna. Kada su ga pustili iz bolnice, više nije bila ista žena. Pomagala mu je minimalno, decu je zapostavljala, bila je zamišljena i povučena. Nakon malo više od mesec dana, rekla mu je u lice:
Ne mogu ovako. Ne mogu da živim sa invalidom.
Te večeri spakovala je stvari i otišla, ostavljajući Milana sa decom.
Milan nije imao vremena za očajavanje. Morao je brinuti za Milicu i Lazara. Teško je ustajao, ruka mu je i dalje bila slaba, čekala ga je rehabilitacija. Tada mu je sestra najviše pomogla, preuzela je brigu o deci dok je on bio na lečenju.
Nakon tri nedelje vratio se kući. Nije imao vremena za očajavanje, shvatio je da tri nevina bića zavise od njega. Činilo mu se da su deca odrasla preko noći, a upravo su Milica, Ivana i Lazar postali njegova najveća podrška.
Prvih nekoliko meseci pomagali su mu susedi i rodbina, donosili mu hranu, vodili decu u školu. No, on je želeo da postane samostalan.
Naučio je da kuva jednom rukom, da hoda do prodavnice uz pomoć štapa, da pomaže deci sa domaćim zadacima. Nakon godine dana, već je mogao sam da se obrija i obuče, iako sporo, zdravstveno stanje mu se poboljšavalo.
Ubrzo je ponovo otišao na gradilište. Ne da bi radio kao pre – to više nije bilo moguće – nego da pomogne majstorima savetima. Stari kolega mu je dao posao kao nadzornik na gradilištu, jer je imao bogato iskustvo. Zarada nije bila velika, ali bila je dovoljna da prehranio decu.
Milica, Lazar i Ivana odrasli su, gledajući oca kako se bori, nikada ne odustajući. Naučili su šta znači hrabrost, rano su počeli da obavljaju kućanske poslove i ništa im nije padalo teško. Najviše su voleli okupljati se za stolom i razgovarati sa ocem. Za njih, Sanja kao da više nije postojala.
Godine su prolazile, a Milan je nastavio dalje. Teško, ali ponosno. Nije imao mnogo, ali imao je ljubav svoje dece. To je bilo vrednije od svega.
Deca su bila njegov najveći oslonac i razlog da nastavi dalje. Učio ih je životnim vrednostima, govorio im da je rad najvažniji, da ne beže od problema i da nikada ne ostavljaju one koje vole.
S druge strane, Sanja se prvih nekoliko godina nije javljala. Otišla je s drugim muškarcem, tražeći lakši život. No sudbina joj nije donela ono čemu se nadala. Taj novi čovek, za kojeg je mislila da će joj pružiti sve što Milan nije mogao, pokazao se grubim i neodgovornim. Kada ju je napustio, pokušala se vratiti u Milanov i dečji život.
Došla je jednog popodneva, stidljivo stojeći ispred kuće u kojoj je nekada živela. U dvorištu je zatekla bivšeg muža.
Zdravo, Milane – rekla je tiho.
Šta hoćeš, Sanja? – upitao je umorno.
Samo da ih vidim... decu.
Unatoč svemu što mu je učinila, Milan nikada nije želeo da stane između majke i dece. No, deca su već bila odrasla. Njen odlazak kao da je ugasio sve emocije u njima prema njoj.
Milica, Ivana i Lazar izašli su iz kuće. Stajali su ispred nje, gledajući je bez suza, bez prevelike radosti.
Šta si došla sad? – pitao je Lazar.
Sanja je ćutala. Očekivala je suze, zagrljaje, oproštaj, ali ih nije dobila.
Mi smo dobro – rekla je Milica i dodala – Tata je bio tu kad je bilo najteže, sada nam nisi potrebna.
Milan je samo posmatrao. Nije osećao mržnju, ali ni potrebu da je vrati u svoj život.
Sanja je otišla posramljena, shvativši da je prokockala ono najvrednije – porodicu.
Milan je nastavio da živi za svoju decu. S vremenom je uspeo da osnuje malu firmu za nadzor građevinskih radova i zaposli nekoliko radnika. Bio je srećan, ne zbog bogatstva, već zbog saznanja da je, uprkos svemu, pobedio.
Sada, kada su se njegova deca osamostalila, Milan je spreman da potraži novu ljubav, pored koje će biti srećan.
