Jeziva ispovest Šarlot Gilmur (Charlotte Gilmoore) otkriva kako je u oktobru 2023. godine počela da uzima novi lek kako bi nastavila lečenje svojih mentalnih zdravstvenih problema, međutim, tu su nastali brojni drugi.
Razorna vest
Četiri nedelje nakon što je počela da uzima novi lek, nazvan lamotrigin, 24-godišnja učiteljica plesa dobila je tešku infekciju pluća koja nije mogla da se izleči.
Mesec dana kasnije, probudila se s bolnim osipom oko očiju, za koji je pretpostavila da je konjuktivitis. Međutim, nakon što je otišla svom lekaru, saznala je razornu vest.
Šarlot je patila od izuzetno retkog i često smrtonosnog stanja nazvanog Stevens-Johnsonov sindrom (SJS), poremećaja kože i sluznica.
Obično je izazvan lekom i počinje simptomima nalik gripu, a zatim sledi bolan osip koji se širi i stvara plikove. Može biti smrtonosan u mnogim slučajevima, sa visokom verovatnoćom ozbiljnih komplikacija, uključujući upalu pluća, preplavljujuće bakterijske infekcije uključujući sepsu i višestruko otkazivanje organa.
Najgori bol u životu
Uvek sam imala slab imunitet, naročito kada sam bila dete. Uvek bih hvatala prehlade i grip. Ali ništa tako ozbiljno kao ovo. Počela sam uzimati lekove za depresiju i anksioznost. Moj lekar je uvek bio veoma oprezan prilikom početka novih tretmana.
Mali osip je uskoro eksplodirao preko celog njenog lica i tela, stvarajući bolne plikove koji su je doveli do najgoreg bola u njenom životu. Bolove je opisala "kao da gori iznutra", i sećala se kako je jednostavno "otupela" od onog teškog bola kroz koji je prolazilo njeno telo.
Hranjena preko cevi
Bolni čirevi proširili su se unutar njenih usta, ostavljajući je nesposobnom da jede i potrebna joj je bila cev kako bi dobila ishranu. Njena bešika takođe je bila puna plikova i bila je potrebna kateterizacija kako bi mogla da urinira.
Bila sam u bolu i peckanju, ma u ogromnom bolu. Tokom sledećih nekoliko dana, moji osipi potpuno su se pretvorili u plikove. Moj desni rukav i usta izgledali su najgore. Nisam mogla ništa da jedem jer su mi desni umirale i ljuštile se, tako da sam morala da imam sondu za hranjenje zajedno s kateterom - prisetila se dalje mlada Šarlot.
Kada je zvanično dijagnostikovana sa Stevens-Johnsonovim sindromom, rekla je da je bila zbunjena jer nikada pre nije čula za tu bolest. Međutim, nakon razgovora s lekarima, suočila se s jezivim saznanjem da možda neće preživeti.
Znala sam da je smrt realna mogućnost. Toliko me je to uplašilo. Pokušavala sam da ne guglam mnogo o tome kako ne bih previše razmišljala. Moj medicinski tim je bio dobar u tome da me ne plaši, dok mi je govorio činjenice. Ali znala sam osnove o tome šta se dešavalo - kaže ona.
Šarlot je privremeno izgubila vid zbog količine plikova koji su se formirali u njenim očima. Objasnila je da skoro nije mogla spavati, čak je jednom ostala pet dana bez sna, jer je bila prestravljena da se "možda nikada neće probuditi".
Indukovana koma
Tokom celog tog iskustva, bila je u stalnom, nepodnošljivom bolu.
Nisam mogla da se pogledam u ogledalo. Znala sam da bih emotivno pukla ako bih previše gledala svoj odraz. Trebalo je da budem što mentalno jača da bih preživela. Slikala bih se, ili tražila mami da napravi fotografije, jer sam znala da kada ozdravim, poželeću da vidim napredak. Bol je bio neizdrživ, osip je bio vrela vatra. Bilo je kao kada se slučajno opečete peglom, ali po celom telu.
Kontrola bola
Nema leka za Stevens-Johnsonov sindrom, ali pacijentima steroidi i terapija za kontrolu bola mogu dosta olakšati. Jedina opcija je pustiti bolest da teče svojim tokom i da bolnica učini sve što je u njihovoj moći da održe pacijenta u životu.
Šarlot je ostala u bolnici 30 dana zaredom dok joj konačno nije bilo dozvoljeno da izađe i oporavlja se kod kuće.
Iako joj je danas mnogo bolje, i dalje pati od dugoročnih nuspojava, poput povremenih pogoršanja i novih plikova koji se pojavljuju u njenim očima kada se umori.
