Nije imala ime, bila je samo broj: Nadimak joj je bio "đavolje dete", u domu je živela kao u logoru, a danas drži lekciju svima

Mihaela DePrins, danas svetski poznata balerina, proslavila se zahvaljujući podršci dveju osoba - roditelja koji su je usvojili. Rođena je 1995. godine u Siera Leoneu, roditelji su je nazvali Mabinti, a pojavljivala se u spotovima svetskih zvezda poput Bijonse i Madone. Ipak, njen život nije bio sjajan. Nakon što su joj roditelji umrli, Mihaelu je ujak poslao u sirotište. Tamo je postala samo broj - najmanje omiljen.

"Imenovali su nas od 1 do 27. Broj 1 bilo je najdraže dete u sirotištu, a 27 najmanje omiljeno. Ja sam bila poslednja, broj 27, jer sam imala vitiligo, retko oboljenje kože. Zbog svoje različitosti u sirotištu zvali su me 'đavolje dete'", rekla je Mihaela koja je patila od oboljenja kože koje se manifestuje depigmentovanim poljima, odnosno svetlim flekama na koži. Najbolja prijateljica, broj 26, pružala joj je veliku podršku. Obe su obožavale da pevaju i glume, a stalno su maštale o tome kakav bi im život bio da su usvojene.

Taj trenutak se dogodio. Pojavila se Elejn DePrins iz Nju Džerzija, žena koja je sanjala o usvajanju deteta iz Afrike. Planirala je da usvoji Mihaelinu prijateljicu iz sirotišta, ali je tom prilikom došlo do greške u papirologiji. Razlog je bio to što se Mihaelina prijateljica takođe zvala Mabinti. Nosila je isto ime koje je Mihaela dobila od roditelja. Greška tokom procedure usvajanja potpuno je promenila Mihaelinu sudbinu.

"Nazvali su me iz agencije za usvajanje i pitali koju Mabinti usvajam jer ih imaju dve", otkrila je Elen DePrins jednom prilikom za medije. To je bio trenutak kada je saznala da je Mihaela odbijena od strane 12 porodica zbog kožne bolesti. Veoma upućena u oboljenje koje se zove vitiligo, odlučila je da iste sekunde usvoji obe devojčice. Mihaela je zahvaljujući roditeljima herojima, uspela da ostvari snove.

Dok je bila u sirotištu, jedna slika ju je posebno fascinirala. Reč je o balerini koju je pronašla u novinama, što je u Mihaeli probudilo želju da jednog dana postane profesionalna plesačica. Kada je stigla u novi dom, pokazala je fotografiju svojoj mami i rekla da sanja da ima špic cipele, baš kao prava balerina. Elejn joj je obećala da će jednog dana plesati.

Mihaela je počela da živi u SAD-u, ali dugo nije mogla da pobedi strah od odbijanja. Spavala je sa upaljenim svetlom, ali uz podršku roditelja koji su je usvojili, nastavila je da sledi san. Prvi uspesi počeli su da se nižu, a Mihaela nije krila brigu oko toga kako će publika reagovati na njene fleke po koži. Pre nastupa, uvek je pitala majku da li sa mesta na kom sedi u publici, vidi mrlje na koži dok je ona na bini. Kada joj je majka prvi put odgovorila da se vitiligo ne vidi, Mihaela je ponosno rekla: "Odlično, sada mogu da budem profesionalna balerina".

Imala je 17 godina kada je postala najmlađa balerina koja je nastupila u "Dance Theatre of Harlem" u Njujorku. Kasnije ju je angažovao Holandski nacionalni balet, a Amsterdam danas naziva svojim pravim domom. Uzor joj je američka balerina Loren Anderson, a Mihaela želi da njena priča bude motivacija svakom detetu koje ima svoj san. Napisala je knjigu o svojoj životnoj priči, a Madona je izrazila želju da režira film o njoj, ne krijući koliko je bila zapanjena kad je čula njenu priču.

"Mihaelino putovanje me je duboko dirnulo kao umetnicu koja razume nesreću. Imamo jedinstvenu priliku da bacimo svetlo na Siera Leone i dopustimo Mihaeli da bude glas za svu decu bez roditelja, uz koju je odrasla. Čast mi je da oživim njenu priču", rekla je pevačica jednom prilikom.